Његовим залагањем је већ 1921. године издејствована дозвола од Министарства просвете да се на државном земљишту изгради основна школа. Средствима становника Црвене Реке и значајним прилогом самог свештеника Јована и његовог оца Николе школа је изграђена и почела да ради школске 1926/27. године. Рад школе је одобрило својим решењем Министарство просвете Краљевине Срба Хрвата и Словенаца а вест је пренео и лист Време у свом броју од 15. јануара 1927. године. Школа је у почетку носила назив Основна школа Врандолска зато што се налазила у атару села Врандол и тај назив задржава до краја Другог светског рата.

Због веома ангажованог рада на просвети, култури и подизању и унапређењу села и сеоских домаћинстава Јован Аранђеловић је три пута за редом биран за народног посланика свог краја и то 1931, 1935. и 1938. године. Лично се ангажовао и на изградњи цркве – костурнице у Црвеној Реци. За градњу је коришћен пројекат цркве из села Павлица где је први пут службовао као учитељ. Храм Cветих Ћирила и Методија је зидан од 1934. до 1947. године највећим делом финансијском помоћи Министарства војске и морнарице Краљевине Југославије јер су у њој, испод олтара, сахрањене кости изгинулих војника који су погинули на Шпајском брду спречавајући надирање Бугара у Првом светском рату од 16. до 20. октобра 1915. године.

Подигао је и црквени дом 1936. године, који и данас представља дом црвеноречких свештеника. После ране смрти 1949. године, Јован Аранђеловић – комита ратник, учитељ, свештеник и народни посланик је сахрањен у цркви коју је саградио и у којој је служио Богу а на осамдесетогодишњицу изградње основна школа у Црвеној Реци мења име и узима име свог ктитора за пример будућим генерацијама.

Јован Аранђеловић

Један од првих људи који је схватио важност Црвене Реке као насеља на међународном путу и прузи био је некадашњи свештеник шпајске парохије Јован Аранђеловић, чије име данас носи црвеноречка основна школа. Он је најзаслужнији за изградњу цркве и школе, основа духовне и културне надградње народа и централних објеката будућег насеља. Рођен је 1892. године у селу Вета. Основну школу је завршио у Доњој Студени а гимназију у Нишу, где је био активни члан соколског друштва Легија части.

Школовање у богословско – учитељској школи у Призрену прекида после друге године када је букнуо рат против Турака. Придружује се чети коју је водио војвода Воја Танкосић и учествује као комита у првим борбеним редовима у бици на Мердару у Првом балканском рату. после балканских ратова је демобилисан као болничар добровољац. После завршетка прекинутог школовања долази као учитељ у село Павлица код Рашке а затим 1914. прелази у село Дивљана код Беле Паланке. Исте године одлази у Први светски рат. По повлачењу српске војске, болничка чета у којој је служио је расформирана и поднаредник Јован Аранђеловић са четрдесет храбрих бораца прелази Албанију. Током повлачења преузима задатак да са својом четом штити српску војску у брдима изнад Љеша. Читава чета стиже на острво Видо где преузимају бригу о тешким рањеницима и болесницима од тифуса. Јануара 1916. године прелази на острво Крф а 1918. је учествовао у пробоју Солунског фронта. после рата руководи инвентаром читаве Моравске војне болнице. Чим је демобилисан јануара 1919. године постављен је за учитеља у селима Вета и Топоница. Следеће године се жени и бива рукоположен за свештеника шпајске парохије. Убрзо се сели у Црвену Реку али остаје шпајски парох.

Црвена Река бива поново пуста после ослобођења 1877. године а Cрби се враћају у већем броју тек после проласка железничке пруге и изградње железничке станице 1888. године. Приликом пописа становништва 1890. године забележено је да је насеље имало четири домаћинства са једанаест становника. Насеље је била типична друмска постаја на цариградском друму са механама и трговинама, веома фреквентна јер је била на саобраћајној спони истока и запада. Посао им је очигледно добро ишао јер је први стаклени прозор на територији данашње белопаланачке општине постављен на “Тасиној кафани“, једној од црвеноречких кафана, око 1850. године. По опису Ами Буа[1], путописца из Француске, 1836. године у Црвеној реци је било три механе. Средња од њих је била турска кафана која се налазила поред обале Црвене реке и састојала се од једне простране одаје на четири подијума са лежајима за путнике. Један муслиман је у кафани увек имао спремљену кафу за путнике, док се његов слуга старао за коње. Ако је за храну било потребно набавити и најмању ствар, то се наручивало у једној крчми домаћег становништва.

 

 

Традиционално пословни Јевреји отварају овде трговину мешовитом робом 1868. године. Исте године Цинцари преузимају две старе српске механе. Јевреји 1880. године добијају конкуренцију у виду новог српског дућана мешовитом робом у коме је била роба уобичајена за то време: гас, зејтин, дуван, шибице, со, шећер, као и пољопривредне алатке: српови, косе, гвоздене виле, џакови… Сем ханова и дућана ту је било и неколико зграда за становање скретничара и пружних чувара, јер је пруга у овом крају постављена већ 1888. године, а чаршијски живот почиње да се развија тек после 1910. године. Пре балканских ратова било је више малих зграда у којима су живели ситне занатлије, поткивачи, ковачи, колари, који су обрађивали и своја имања у даљим местима. По свршетку Првог светског рата изградили су веће магазе за смештај откупљених пољопривредних производа, пасуља, пшенице, кукуруза, огревних дрва, одакле су возовима отпремали робу железницом у веће градове. Људи тада граде веће куће за становање а материјал за изградњу узимају са рушевина черкеске џамије, која се налазила у дворишту данашње основне школе. Становништво живи од продаје сувопланинског дрвета за огрев и грађу, извоза стоке и “лиферовања“ креча. Поред остале робе продаје се и вино и ракија из Сићева, док је занатство било слабо развијено. Постојала је и јавна чесма коју су направили Черкези у махали Валожје, на чијем месту и данас тече пијаћа вода.

[1] А.Boué Recueil d’itineraire dans la Turqui d’Europe,T.J., Vienne 1854.

Због страха од Турака Срби се повлаче у безбеднија планинска села. Турци одузимају и присвајају напуштену земљу и на њима азијатски освајачи насењавају српско становништво без земље. Тако су арбанашке крџалије (турски хајдуци) основале читлуке у атарима села Шпај и Црвени Брег крајем VIII века, а Татари су 1861. године основали глоговачки читлук. Чифчије (кметови, сељаци беземљаши) су основали село Лесковик на читлуку равнодолског спахије, неког Шаћира.

Само насеље Црвена река су основали Турци пре око два века ради обезбеђења пута и потреба путника који су пролазили тзв. царском џадом. Средином XIX века, значи убрзо по оснивању, досељавају се прве српске породице. Међутим, повлачећи се из Милошеве Србије 1861. и 1864. године, око педесет породица Татара и Черкеза се насељавају у Црвеној Реци и подижу џамију и чесму оснивајући њихово највеће насеље у Србији. Срби се због њих повлаче у Топоницу, на сигурно.[1]


[1] Михајло Костић Белопаланачка котлина, Географски институт “Јован Цвијић“, Београд 1970.

Овај крај су због свог значаја и богатстава често пљачкали и разарали. Хуни су половином V века почели да ослабљују Византијско царство а Словени су почели да насељавају од VII века и да полако потискују Византинце. Тако је забелеђено да је овај крај био под влашћу Немањића до 1190. године када га Византија враћа под своје. Поново је у оквиру Српског царства у време владавине цара Душана Силног. Са пропашћу српског царства и ова област пада под турску власт, али као један од последњих бастиона одбране Балкана од најезде Османлија. У једном од оскудних записа средњевковних путописаца помиње се овај крај као поприште неправедно заборављене Куновичке битке која се десила на простору Плоча код села Тамњанице и, предпоставља се, код данашње железничке станице. У путописној монографији Србија, Феликс Каниц са одушевљењем пише о тој великој победи хришћанске војске, последњој пред пад Србије у петовековно ропство:

“Заједно с војском српског деспота Ђурђа Бранковића, хришћанска војска је 1443. годинепродрла преко Софије до Златице. Међутим, све што је освојено морало се напустити када је необично оштра зима онемогућила задржавање на пустом, неплодном планинском земљишту и Мурат с јаком војском кренуо према Софији. Почело је повлачење преко Пирота ка Нишу, при чему је првих дана јануара заштитница, под заповедништвом деспота Бранковића, била увучена у озбиљну борбу на Црвеној реци са Турцима који су хришћанској војсци били за петама. Схватајући опасност која је претила ,Краљ и Хуњади, који су већ били стигли у Куновичку клисуру, пошли су назад. Пешадија је остала тамо ради заштите коморе. После тешке и оштре борбе при месечини, вероватно код данашње железничке станице Црвене Реке, султанова војска се дала у бекство. Њен логор с великим пленом је заузет. Муратов зет Мехмед-челебија и неколико паша су заробљени, а један близак султанов рођак, са хиљадама палих муслимана, сахрањен је у месту Тамњаница… Борбу у Куновичкој клисури су песници, нарочито Далматинци Палмотић, Гундулић и други прославили у заносним песмама.“[1]


[1] Феликс Каниц Србија,

Занимљива је легенда везана за настанак брда Шупљи камен. У повратку са ратног похода на Бугарску 1018. године византијски цар Василије II је застао на Цариградском друму између данашњег Пирота и Ниша. Својим војницима је наредио да ископају подземне просторе у које је похранио огроман ратни плен, тежак по процени три до четири стотине килограма. Шљунак, којим је у то време посипан пут, су искористили да изнад подземних просторија подигну вештачко брдо и обележе га отвором у облику срца, што је била главна одлика Шупљег камена до лета 2000. године, када је брдо делимично порушенo.

 

Друга легенда говори да је отвор на брду направио Марко Краљевић својим буздованом када је јурио Турчина отмичара.

Прошлост краја

На насељавање овог краја је утицало и богатство у шумама и рудама. У ремизијанској области, како се звала римска провинција која се налазила на овим просторима пре два миленијума, сво богатство је потицало баш од рудника, а најчувенији су били изнад села Топонице, која је своје име добила по топионицама руде гвожђа али и племенитих метала које су се налазиле у близини данашњег села. Пролазећи кроз земљиште богато гвожђем Топоничка река се после киша бојила у црвено, па одатле и њено уобичајеније име, Црвена река.

Ради заштите насеља, рудника и путева подизана су бројна утврђења. У црвеноречкој поткотлини је била на Големом градишту код села Космовац, кастел Ferraria, која је штитила Јустинијанов рудник гвожђа. Сличну стратешку улогу су имала и утврђења на уласку у Сићевачку клисуру код села Градишта, затим на Градцу код села Дражева, па Градцу код села Врандол и код Шупљег камена близу Вргудинца. Та места народ зове латинским градиштима или латинским гробљима, црквиштима.