Школство данас после века и по постојања

Пре ове школе ученици из ових крајева су похађали наставу у школи у селу Шпај која је почела са радом 1857.године у црквеној кући тзв. ћелијама да би се 1869. преселила у нову и освећену зграду која је имала и интернат за ђаке из даљих села. До ослобођења од Турака и увођења српске државне управе у јужне крајеве учитеља је плаћало село тј. родитељи ученика који су га и хранили “на ред“ недељно. У почетку су ђаци седели на простим ниским дрвеним клупама само за седење. Ученици су сами бринули о чистоћи и доносили воду и огрев. Учили су из Буквара, Часловца и Псалтира штампаним у Београду и Русији а писали на пљаки. Школска година је трајала од Митровдана до главних летњих радова а учили су малишани од 7 до 15 година узраста. За време српско-турских ратова црква преузима бригу о школи и учитељу, набавља се намештај, патосира под и поклања већа пажња рачуну и писању мастилом на хартији. После ослобођења од Турака, Ак Паланка се издваја из лужничког среза и пиротске нахије и постаје среско место у нишком округу, тако да школа сада обухвата децу из, углавном, тополничке општине.

По Закону о основним школама из 1882. године, члан 11. ,,нова школа се може основати ако школска општина може у свакој школи имати увек најмање 40 ученика и ако је може потребама намиривати и издржавати“. А то намиривање и издржавање је подразумевало да је школска општина дужна да:

  • подиже, оправља и издржава зграду за школу и стан за учитеља а по тотреби и школског послужитеља
  • по селима даје учитељу земљу од једног дана орања а школи најмање онолико земље колико је одређено правилима о грађењу школа
  • да даје учитељу стан или накнаду у новцу и огрев
  • да набавља намештај школски и наставна средства и др.

Закон о народним школама из 1904. године смањује неопходан број ђака на 30 али захтева за школске потребе поред школе још и школско двориште и игралиште, а у селима још најмање пола хектара за школску башту у близини школе. По Правилнику о грађењу школских зграда из 1881. године саме зграде су морале бити од тврдог материјала подигнуте на погодном месту, удаљене од кафана, гробља и саобраћајних раскрсница, на средокраћи насеља школске општине, на месту са пијаћом водом, великим плацем и сл. Учионице су морале бити дуже но шире а највећа је морала имати 70m2 и 280m3. У сеоским школама је било предвиђено да се подигну и станови за учитеље и шупа за огревни материјал а у централним школама и спаваонице и трпезарије за за ђачки интернат. Све то је изискивало велика новчана средства па су народни посланици новоослобођених округа издејствовали да се у нашим крајевима толерише постојеће стање које је у већини школа било далеко од прописаног.

У ова два насеља данас постоје осморазредне школе а највећа четвороразредна школа по броју ђака је у селу Врандол које се налази непосредно преко реке Нишаве у односу на Црвену Реку и чији ученици после четвртог разреда одлазе у Црвену реку да наставе школовање. Подаци о овом селу су следећи:

година

1948.

1953.

1961.

1971.

1981.

1991.

2002.

становника

450

429

460

433

420

410

372

домаћинстава

75

79

101

114

130

135

146

Преглед радно способног становништва даје сличне резултате:

пољопривреда, лов и шумарство

4

прерађивачка делатност

60

производња и снабдевање ел. енергијом

1

трговина

8

саобраћај

7

финансијско посредовање

1

грађевинарство

21

државна управа и одбрана

3

образовање

1

здравствено социјални рад

1

услужне делатности

6

непознато

5

Настава се одвија са малим бројем ђака још у селу Тамњаници а до скоро и у Вети, Градишту, Космовцу и Крупцу. У осталим селима овог краја постоје школске зграде по чијим величинама можемо да закључимо колико је некада било много деце али више деценија оне пропадају јер нема више ђака ни младих становника. То су села: Црвени Брег, Шпај, Глоговац, Топоница, Лесковик, Ланиште, Црнче и село Долац.

Сличне податке добијамо и о Насељу Долац после Другог светског рата:

 

година

1948.

1953.

1961.

1971.

1981.

1991.

2002.

домаћинстава

69

72

103

120

124

148

144

становника

425

402

404

444

398

469

434

 

Већи број становника подразумева и већи број радно активних становника:

 

пољопривреда, лов и шумарство

5

прерађивачка делатност

51

производња и снабдевање ел. енергијом

4

трговина

14

саобраћај

10

финансијско посредовање

2

грађевинарство

16

државна управа и одбрана

3

образовање

2

угоститељство

2

здравствено социјални рад

4

услужне делатности

11

непознато

1

вађење руде и камена

2

Становништво

После ослобођења 11. октобра 1944. године Црвена Река се брже развија. Већ 1948. године има 64 домаћинства са 261-им становником па је школска зграда проширена ка истоку а од 1950. се води као нижа гимназија са осам разреда.

Раст насеља се јасније види кроз табеларни преглед пораста броја становника и домаћинстава[1]:

 

година

1890.

1928.

1948.

1953.

1961.

домаћинстава

4

10

64

75

116

становника

11

261

281

413

 

-Преглед пораста броја становника и домаћинстава

    Састав радно активног становништва указује на карактер насеља. Тако је 1961. године од 413 становника било 135 радно активних, и то у следећим делатностима[2]:

 

 

пољопривреда

33

саобраћај

18

занатство

15

културно просветна делатност

15

лица са личним приходима

15

индустрија

13

грађевинарство

12

државна служба и правосуђе

8

рударство

7

ван делатности и непознато

5

трговина и угоститељство

3

здравствено социјалне делатности

3

комуналне делатности

2

остале делатности

1

година 1971. 1981. 1991. 2002.
домаћинстава 106 121 130 114
становника 321 357 404 304

 

– Према подацима  Републичког завода за статистику после 1961. године

 

пољопривреда, лов и шумарство

5

прерађивачка делатност

30

производња и снабдевање ел. енергијом

2

трговина

6

саобраћај

10

финансијско посредовање

2

грађевинарство

4

државна управа и одбрана

3

образовање

2

угоститељство

3

здравствено социјални рад

5

услужне делатности

10

непознато

5

 

– Састав радно активног становништва по попису из 2002. године

 

То што је више од две трећине становништва ван списка радно активних не говори нам о старосној структури већ о сиромаштву и неразвијености, јер је просечна старост мештана око 43 године.


[1] Михајло Костић Белопаланачка котлина, Географски институт “Јован Цвијић“, Београд 1970.

[2] Михајло Костић Белопаланачка котлина,Географски институт “Јован Цвијић“, Београд 1970.

У периоду Другог светског рата овај крај је био под окупацијом Немаца и Бугара који су ту држали под контролом важан железнички коридор који је спајао и служио за снабдевање непријатељских трупа на истоку и југу. Данашња школа у Долцу се иначе налази у железничкој згради коју су користили Бугари у Другом светском рату. Један од значајнијих окршаја са окупаторима се збио 24. јануара 1942. године када је главнина Сврљишко – нишавског партизанског одреда прешла Нишаву између Врандола и Црвене Реке код Шупљег камена и напала бугарску стражу да би себи омогућила прелазак на слободну територију у Заплању. Те године је ухапшен и интерниран у Норвешку космовачки учитељ Радивоје Плавшић.

После рата долази до миграције становника из планинских села у нижа насеља, у Црвену Реку, Насеље Долац и Врандол. Већ 1948. године Врандолци, чија су деца до тада ишла у школу у Црвену Реку и Крупац, дају приоритет изградњи школске зграде уместо зграде сеског дома, а међу заслужнијиима за ту акцију је био и деда Влада Соколовић – Шкемба. Томе је допринело и досељавање становника села Риња у Врандол и њихово масовно запошљавање на железници и каменолому. Школа је прављена до 1954. године, а већ наредне почиње да ради. Прву генерацију је чинио 21 ђак, које су учили учитељи Жика Николић звани Секирче и учитељица Зорица Миловановић.

И у селу Вета је постојала школа још у време турске владавине, у манастирској кући или, како су их тада звали, конаку или ћелији.Отворена је за рад 1858. године а први учитељ је био Цветко Ђорђевић из Горњег Риња, који је учио и Ранђела Коцића, деду пароха Јована Аранђеловића по чијем је имену добио презиме.[1]

После ослобођења, 1879. године отворена је школа у селу Крупац у коју су још ишли ђаци из села Врандол, Долац и Градиште. Школа у Тамњаници је почела да ради 1913. а у Глоговцу 1929. године.

Први црвеноречки ученици су била деца чије су се породице доселиле из околних села. Тако је 1928. године забележено да у Црвеној Реци живе досељеници из: Топонице (3 куће), Врандола (2 куће), Вргудинца (2 куће), Вете, Шпаја и Банцарева (по 1 кућа). Један од првих учитеља био је Обрад Николић.

У то време настаје још једно насеље варошког типа на путу Ниш – Софија. Данашње Насеље Долац је настало 1933. године као Мали Долац а досељавање је започело  око 1920. године када је подигнута прва кућа. Насеља Црвена Река и Долац се даље развијају као варошке средине и ту се насељавају људи из околних села који су напустили пољопривреду као основну делатност и окренули се новим могућностима које је донело ново време.


[1] Владимир М. Николић Народне школе у Пироту и округу пиротском до ослобођења 1877. године, Српска манастирска штампарија, Сремски Карловци 1924.

Прошлост школства у крају

До изградње школе у Црвеној Реци најважнија и најстарија школа у овом крају је била основна школа са интернатом у селу Шпај, која је почела да ради 1869. године. Први учитељ је био Војин Огњановић из Моклишта а од 1871. године га је наследио његов ученик Јован И. Николић. Пред Први српско-турски рат на службу је дошао и Тоша Вељковић из Шпаја, учитељ, народни песник и црквени појац. До ослобођења од Турака 1877. године учитеља су плаћали родитељи ђака и село један дукат по ученику а хранио се “на ред“ код мештана који су имали ђаке. Касније је плаћање преузела црква а затим и држава. Сем Шпајаца, школу су похађали и ученици из Тамњанице, Топонице, Црвеног Брега, Лесковика, Црнча, Космовца, Вете, Глоговца, Вргудинца. Ученици из даљих села су долазили понедељком а одлазили кућама суботом јер су боравили у школским собама, док су остала деца ишла кућама сваког дана.