ШКОЛА У ШПАЈУ

ШКОЛА У ШПАЈУ

„Народ који мало даје на школе много више губи од злих људи и лопова.“ Милутин Гарашанин, министар унутрашњих дела Краљевине Србије

Школа у селу Шпај је почела да ради много пре ослобођења овог дела Србије од Турака. По књизи Тихомира Филиповића  „Шпај“, издате 2007. године, стогодишњица је обележена 1957. године, мада се говорило да је школа тада имала 95 година што у разматрање уводи и 1862. годину. Те године је изграђена и шпајска црква , што се види из записа изнад црквене порте, а пошто су школе осниване и радиле под утицајем цркве у то време година 1862. је вероватнија. Број разреда је постепено растао и 1869. је поред освештања цркве освештана и потпуна четвороразредна школа. На основу књиге „Народне школе у Пироту и округу пиротском до ослобођења 1878.“ коју је написао школски надзорник Владмир Николић сазнајемо да је школа у Шпају отворена у црквеној кући која се звала „ћелија“. Због тога се и данас простор испред школе назива „ћелије“. По сећању мештана наведених у поменутој књизи  назив ћелије потиче од соба за становање ученика који су долазили у школу из удаљенијих села.

Први учитељ у Шпају је био Војин Огњеновић из Моклишта и службовао је до 1871. године. Наследио га је његов ученик Јован Николић из Шпаја, који је радио до 1876. године када је почео први Српско – турски рат. Он је после ослобођења био народни посланик и учесник радикалске скупштине која је усвојила буржоаско -демократски Устав из 1888. године. До ослобођења 1878. учитељ је био Тоша Вељковић из Шпаја. Плата је Војину и Јовану износила  12 дуката у злату а Тоши 1000 гроша годишње, које му је давала црква. Учитеља Војина су хранили ђачки родитељи по реду на недељу дана, док су Јован и Тоша били мештани и није било потребе за тим. За време учитеља Јована школа је патосана буковим даскама и направљене су боље клупе, познате као скамије, уместо простих клупа за седење. Скамије су у школи коришћене до њеног затварања 1961. године. Чистоћу су одржавали сами ученици, доносили воду и огрев. Дрва за огрев су довозили родитељи ђака и та пракса је трајала до затварања школе. Ученици су похађали школу и пре и после подне. Када је неки ученик имао потребу да изађе он је стао на одређено место и говорио: „Учитељу, молим да идем на двор.“ У почетку су школу похађала деца од 7 до 15 година а касније код Јована и Тоше од 7 до 12. Учили су из Буквара, Часловца и Псалтира, писали крижуљом по таблици и нарочито се код учитеља Јована поклањала пажња писању и рачуну. У школу се ишло од Митровдана до главних летњих радова. Нарочиту заслугу за отварање школе у згради црквене ћелије имали су мештани Милош Јовановић, Илија Николић и Ћирко Ђорђевић, који су највише бринули о раду школе, учитељу и његовој исхрани. Све књиге и школски прибор су набављани у Нишу и Пироту. Учитељи су посебну пажњу обраћали васпитању ученика, учили их да поштују и поздрављају старије . Сваке недеље и за празник су ишли у цркву и певали заједно.

Према извештају школског надзорника, у школској 1883/84. години шпајска школа је имала 59 ученика. У пиротском округу само су 4 школе имале више ђака: пиротска мушка школа 530, пиротска женска школа 194, белопаланачка школа 183 и суковска школа 62 ученика. Остале су биле или мање или непотпуне. Оцењивање је било строго па је по средњој оцени од 2,5 и проценту пролазности шпајска школа била на 14. месту у округу. Поред повећаног природног прираштаја, долазила су и деца из Вргудинца и Глоговца па је ускоро била потребна и већа школа. Нова школска зграда је изграђена 1924. године, којој је касније дограђена још једна учионица. Школа се сатојала од две простране учионице, ходника, учитељске канцеларије и стана са кухињом и подрумом у приземљу а три собе и предсобљем на спрату. Била је то зграда од камена и цигле са зидовима од 50 цм и патоситаним подовима, права лепотица по казивању мештана.

Између два рата па до краја школске 1944/45. године учитељи су били Вуча Миловановић па Божидар и Христина Милошевић. Када су Милошевићи премештени у Стрижевац код Бабушнице 1945. године испратили су их скоро сви мештани са сузама у очима и молбом да дођу опет, колико су се сродили током боравка и рада у Шпају. Од 1944/45. па до 1960/61. године када је школа престала са радом променило се 10 учитеља од којих су мештани нарочито запамтили Велимира Јеначковића, Будумира Бабовића и Рајка Живковића. Последњи учитељ у Шпају је био Градимир Ђорђевић, а после њега је зграда препуштена зубу времена и неодговорног друштва тако да се школе сада сећамо само по сликама. spaj skola spaj spaj crkvaspaj sada

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s