Школство данас после века и по постојања

Пре ове школе ученици из ових крајева су похађали наставу у школи у селу Шпај која је почела са радом 1857.године у црквеној кући тзв. ћелијама да би се 1869. преселила у нову и освећену зграду која је имала и интернат за ђаке из даљих села. До ослобођења од Турака и увођења српске државне управе у јужне крајеве учитеља је плаћало село тј. родитељи ученика који су га и хранили “на ред“ недељно. У почетку су ђаци седели на простим ниским дрвеним клупама само за седење. Ученици су сами бринули о чистоћи и доносили воду и огрев. Учили су из Буквара, Часловца и Псалтира штампаним у Београду и Русији а писали на пљаки. Школска година је трајала од Митровдана до главних летњих радова а учили су малишани од 7 до 15 година узраста. За време српско-турских ратова црква преузима бригу о школи и учитељу, набавља се намештај, патосира под и поклања већа пажња рачуну и писању мастилом на хартији. После ослобођења од Турака, Ак Паланка се издваја из лужничког среза и пиротске нахије и постаје среско место у нишком округу, тако да школа сада обухвата децу из, углавном, тополничке општине.

По Закону о основним школама из 1882. године, члан 11. ,,нова школа се може основати ако школска општина може у свакој школи имати увек најмање 40 ученика и ако је може потребама намиривати и издржавати“. А то намиривање и издржавање је подразумевало да је школска општина дужна да:

  • подиже, оправља и издржава зграду за школу и стан за учитеља а по тотреби и школског послужитеља
  • по селима даје учитељу земљу од једног дана орања а школи најмање онолико земље колико је одређено правилима о грађењу школа
  • да даје учитељу стан или накнаду у новцу и огрев
  • да набавља намештај школски и наставна средства и др.

Закон о народним школама из 1904. године смањује неопходан број ђака на 30 али захтева за школске потребе поред школе још и школско двориште и игралиште, а у селима још најмање пола хектара за школску башту у близини школе. По Правилнику о грађењу школских зграда из 1881. године саме зграде су морале бити од тврдог материјала подигнуте на погодном месту, удаљене од кафана, гробља и саобраћајних раскрсница, на средокраћи насеља школске општине, на месту са пијаћом водом, великим плацем и сл. Учионице су морале бити дуже но шире а највећа је морала имати 70m2 и 280m3. У сеоским школама је било предвиђено да се подигну и станови за учитеље и шупа за огревни материјал а у централним школама и спаваонице и трпезарије за за ђачки интернат. Све то је изискивало велика новчана средства па су народни посланици новоослобођених округа издејствовали да се у нашим крајевима толерише постојеће стање које је у већини школа било далеко од прописаног.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s