Због страха од Турака Срби се повлаче у безбеднија планинска села. Турци одузимају и присвајају напуштену земљу и на њима азијатски освајачи насењавају српско становништво без земље. Тако су арбанашке крџалије (турски хајдуци) основале читлуке у атарима села Шпај и Црвени Брег крајем VIII века, а Татари су 1861. године основали глоговачки читлук. Чифчије (кметови, сељаци беземљаши) су основали село Лесковик на читлуку равнодолског спахије, неког Шаћира.

Само насеље Црвена река су основали Турци пре око два века ради обезбеђења пута и потреба путника који су пролазили тзв. царском џадом. Средином XIX века, значи убрзо по оснивању, досељавају се прве српске породице. Међутим, повлачећи се из Милошеве Србије 1861. и 1864. године, око педесет породица Татара и Черкеза се насељавају у Црвеној Реци и подижу џамију и чесму оснивајући њихово највеће насеље у Србији. Срби се због њих повлаче у Топоницу, на сигурно.[1]


[1] Михајло Костић Белопаланачка котлина, Географски институт “Јован Цвијић“, Београд 1970.

Овај крај су због свог значаја и богатстава често пљачкали и разарали. Хуни су половином V века почели да ослабљују Византијско царство а Словени су почели да насељавају од VII века и да полако потискују Византинце. Тако је забелеђено да је овај крај био под влашћу Немањића до 1190. године када га Византија враћа под своје. Поново је у оквиру Српског царства у време владавине цара Душана Силног. Са пропашћу српског царства и ова област пада под турску власт, али као један од последњих бастиона одбране Балкана од најезде Османлија. У једном од оскудних записа средњевковних путописаца помиње се овај крај као поприште неправедно заборављене Куновичке битке која се десила на простору Плоча код села Тамњанице и, предпоставља се, код данашње железничке станице. У путописној монографији Србија, Феликс Каниц са одушевљењем пише о тој великој победи хришћанске војске, последњој пред пад Србије у петовековно ропство:

“Заједно с војском српског деспота Ђурђа Бранковића, хришћанска војска је 1443. годинепродрла преко Софије до Златице. Међутим, све што је освојено морало се напустити када је необично оштра зима онемогућила задржавање на пустом, неплодном планинском земљишту и Мурат с јаком војском кренуо према Софији. Почело је повлачење преко Пирота ка Нишу, при чему је првих дана јануара заштитница, под заповедништвом деспота Бранковића, била увучена у озбиљну борбу на Црвеној реци са Турцима који су хришћанској војсци били за петама. Схватајући опасност која је претила ,Краљ и Хуњади, који су већ били стигли у Куновичку клисуру, пошли су назад. Пешадија је остала тамо ради заштите коморе. После тешке и оштре борбе при месечини, вероватно код данашње железничке станице Црвене Реке, султанова војска се дала у бекство. Њен логор с великим пленом је заузет. Муратов зет Мехмед-челебија и неколико паша су заробљени, а један близак султанов рођак, са хиљадама палих муслимана, сахрањен је у месту Тамњаница… Борбу у Куновичкој клисури су песници, нарочито Далматинци Палмотић, Гундулић и други прославили у заносним песмама.“[1]


[1] Феликс Каниц Србија,

Занимљива је легенда везана за настанак брда Шупљи камен. У повратку са ратног похода на Бугарску 1018. године византијски цар Василије II је застао на Цариградском друму између данашњег Пирота и Ниша. Својим војницима је наредио да ископају подземне просторе у које је похранио огроман ратни плен, тежак по процени три до четири стотине килограма. Шљунак, којим је у то време посипан пут, су искористили да изнад подземних просторија подигну вештачко брдо и обележе га отвором у облику срца, што је била главна одлика Шупљег камена до лета 2000. године, када је брдо делимично порушенo.

 

Друга легенда говори да је отвор на брду направио Марко Краљевић својим буздованом када је јурио Турчина отмичара.

Прошлост краја

На насељавање овог краја је утицало и богатство у шумама и рудама. У ремизијанској области, како се звала римска провинција која се налазила на овим просторима пре два миленијума, сво богатство је потицало баш од рудника, а најчувенији су били изнад села Топонице, која је своје име добила по топионицама руде гвожђа али и племенитих метала које су се налазиле у близини данашњег села. Пролазећи кроз земљиште богато гвожђем Топоничка река се после киша бојила у црвено, па одатле и њено уобичајеније име, Црвена река.

Ради заштите насеља, рудника и путева подизана су бројна утврђења. У црвеноречкој поткотлини је била на Големом градишту код села Космовац, кастел Ferraria, која је штитила Јустинијанов рудник гвожђа. Сличну стратешку улогу су имала и утврђења на уласку у Сићевачку клисуру код села Градишта, затим на Градцу код села Дражева, па Градцу код села Врандол и код Шупљег камена близу Вргудинца. Та места народ зове латинским градиштима или латинским гробљима, црквиштима.

Увод

Основна школа ,,Јован Аранђеловић“ окупља ученике из западног дела општине Бела Паланка. Матична школа је у насељу Црвена Река са истуреним одељењима у околним насељима и селима. Седиште школе је у том насељу због његовог значаја и положаја који је омогућавао лако гравитирање околних села ка њему као и саобраћајних веза према осталим местима.

 

Природни положај


Црвена Река се налази на природно и стратешки значајном месту. Само насеље се налази у западном делу белопаланачке котлине, то јест у својој поткотлини, на ушћу Црвене реке, по којој је добила име, у реку Нишаву. Бројне притоке Црвене реке, речица Драгуша и бројни планински потоци сезонског карактера, су омогућиле оснивање насеља на северним обронцима Суве планине још у античко доба.

90 година наше школе

Ближимо се прослави 90 година од почетка рада основне школе у Црвеној Реци. За овај рођендан нашој школи поклањамо албум са сликама и збирку сећања на протекле дане. Вратићемо се у античка времена када је наш крај био извор Јустинијановог богатства, а Никета из Беле Паланке је створио Хришћанство онакво какво и данас постоји. После римског, српског и турског царства, у модерној Србији поп Јован Аранђеловић оснива насеље Црвену Реку и као најважнију установу, после цркве, подиже школу о којој ћемо у овом блогу више сазнати.

Жеља аутора је да се сетимо задужбинарства, захваљујући којем поред лепих и важних зграда широм Србије и ми имамо школу и цркву. Такође учимо и важну лекцију о нашој прошлости, која ће бити услов за успешну будућност.