Црвена Река бива поново пуста после ослобођења 1877. године а Cрби се враћају у већем броју тек после проласка железничке пруге и изградње железничке станице 1888. године. Приликом пописа становништва 1890. године забележено је да је насеље имало четири домаћинства са једанаест становника. Насеље је била типична друмска постаја на цариградском друму са механама и трговинама, веома фреквентна јер је била на саобраћајној спони истока и запада. Посао им је очигледно добро ишао јер је први стаклени прозор на територији данашње белопаланачке општине постављен на “Тасиној кафани“, једној од црвеноречких кафана, око 1850. године. По опису Ами Буа[1], путописца из Француске, 1836. године у Црвеној реци је било три механе. Средња од њих је била турска кафана која се налазила поред обале Црвене реке и састојала се од једне простране одаје на четири подијума са лежајима за путнике. Један муслиман је у кафани увек имао спремљену кафу за путнике, док се његов слуга старао за коње. Ако је за храну било потребно набавити и најмању ствар, то се наручивало у једној крчми домаћег становништва.

 

 

Традиционално пословни Јевреји отварају овде трговину мешовитом робом 1868. године. Исте године Цинцари преузимају две старе српске механе. Јевреји 1880. године добијају конкуренцију у виду новог српског дућана мешовитом робом у коме је била роба уобичајена за то време: гас, зејтин, дуван, шибице, со, шећер, као и пољопривредне алатке: српови, косе, гвоздене виле, џакови… Сем ханова и дућана ту је било и неколико зграда за становање скретничара и пружних чувара, јер је пруга у овом крају постављена већ 1888. године, а чаршијски живот почиње да се развија тек после 1910. године. Пре балканских ратова било је више малих зграда у којима су живели ситне занатлије, поткивачи, ковачи, колари, који су обрађивали и своја имања у даљим местима. По свршетку Првог светског рата изградили су веће магазе за смештај откупљених пољопривредних производа, пасуља, пшенице, кукуруза, огревних дрва, одакле су возовима отпремали робу железницом у веће градове. Људи тада граде веће куће за становање а материјал за изградњу узимају са рушевина черкеске џамије, која се налазила у дворишту данашње основне школе. Становништво живи од продаје сувопланинског дрвета за огрев и грађу, извоза стоке и “лиферовања“ креча. Поред остале робе продаје се и вино и ракија из Сићева, док је занатство било слабо развијено. Постојала је и јавна чесма коју су направили Черкези у махали Валожје, на чијем месту и данас тече пијаћа вода.

[1] А.Boué Recueil d’itineraire dans la Turqui d’Europe,T.J., Vienne 1854.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s