И у селу Вета је постојала школа још у време турске владавине, у манастирској кући или, како су их тада звали, конаку или ћелији.Отворена је за рад 1858. године а први учитељ је био Цветко Ђорђевић из Горњег Риња, који је учио и Ранђела Коцића, деду пароха Јована Аранђеловића по чијем је имену добио презиме.[1]

После ослобођења, 1879. године отворена је школа у селу Крупац у коју су још ишли ђаци из села Врандол, Долац и Градиште. Школа у Тамњаници је почела да ради 1913. а у Глоговцу 1929. године.

Први црвеноречки ученици су била деца чије су се породице доселиле из околних села. Тако је 1928. године забележено да у Црвеној Реци живе досељеници из: Топонице (3 куће), Врандола (2 куће), Вргудинца (2 куће), Вете, Шпаја и Банцарева (по 1 кућа). Један од првих учитеља био је Обрад Николић.

У то време настаје још једно насеље варошког типа на путу Ниш – Софија. Данашње Насеље Долац је настало 1933. године као Мали Долац а досељавање је започело  око 1920. године када је подигнута прва кућа. Насеља Црвена Река и Долац се даље развијају као варошке средине и ту се насељавају људи из околних села који су напустили пољопривреду као основну делатност и окренули се новим могућностима које је донело ново време.


[1] Владимир М. Николић Народне школе у Пироту и округу пиротском до ослобођења 1877. године, Српска манастирска штампарија, Сремски Карловци 1924.

Прошлост школства у крају

До изградње школе у Црвеној Реци најважнија и најстарија школа у овом крају је била основна школа са интернатом у селу Шпај, која је почела да ради 1869. године. Први учитељ је био Војин Огњановић из Моклишта а од 1871. године га је наследио његов ученик Јован И. Николић. Пред Први српско-турски рат на службу је дошао и Тоша Вељковић из Шпаја, учитељ, народни песник и црквени појац. До ослобођења од Турака 1877. године учитеља су плаћали родитељи ђака и село један дукат по ученику а хранио се “на ред“ код мештана који су имали ђаке. Касније је плаћање преузела црква а затим и држава. Сем Шпајаца, школу су похађали и ученици из Тамњанице, Топонице, Црвеног Брега, Лесковика, Црнча, Космовца, Вете, Глоговца, Вргудинца. Ученици из даљих села су долазили понедељком а одлазили кућама суботом јер су боравили у школским собама, док су остала деца ишла кућама сваког дана.

Његовим залагањем је већ 1921. године издејствована дозвола од Министарства просвете да се на државном земљишту изгради основна школа. Средствима становника Црвене Реке и значајним прилогом самог свештеника Јована и његовог оца Николе школа је изграђена и почела да ради школске 1926/27. године. Рад школе је одобрило својим решењем Министарство просвете Краљевине Срба Хрвата и Словенаца а вест је пренео и лист Време у свом броју од 15. јануара 1927. године. Школа је у почетку носила назив Основна школа Врандолска зато што се налазила у атару села Врандол и тај назив задржава до краја Другог светског рата.

Због веома ангажованог рада на просвети, култури и подизању и унапређењу села и сеоских домаћинстава Јован Аранђеловић је три пута за редом биран за народног посланика свог краја и то 1931, 1935. и 1938. године. Лично се ангажовао и на изградњи цркве – костурнице у Црвеној Реци. За градњу је коришћен пројекат цркве из села Павлица где је први пут службовао као учитељ. Храм Cветих Ћирила и Методија је зидан од 1934. до 1947. године највећим делом финансијском помоћи Министарства војске и морнарице Краљевине Југославије јер су у њој, испод олтара, сахрањене кости изгинулих војника који су погинули на Шпајском брду спречавајући надирање Бугара у Првом светском рату од 16. до 20. октобра 1915. године.

Подигао је и црквени дом 1936. године, који и данас представља дом црвеноречких свештеника. После ране смрти 1949. године, Јован Аранђеловић – комита ратник, учитељ, свештеник и народни посланик је сахрањен у цркви коју је саградио и у којој је служио Богу а на осамдесетогодишњицу изградње основна школа у Црвеној Реци мења име и узима име свог ктитора за пример будућим генерацијама.

Јован Аранђеловић

Један од првих људи који је схватио важност Црвене Реке као насеља на међународном путу и прузи био је некадашњи свештеник шпајске парохије Јован Аранђеловић, чије име данас носи црвеноречка основна школа. Он је најзаслужнији за изградњу цркве и школе, основа духовне и културне надградње народа и централних објеката будућег насеља. Рођен је 1892. године у селу Вета. Основну школу је завршио у Доњој Студени а гимназију у Нишу, где је био активни члан соколског друштва Легија части.

Школовање у богословско – учитељској школи у Призрену прекида после друге године када је букнуо рат против Турака. Придружује се чети коју је водио војвода Воја Танкосић и учествује као комита у првим борбеним редовима у бици на Мердару у Првом балканском рату. после балканских ратова је демобилисан као болничар добровољац. После завршетка прекинутог школовања долази као учитељ у село Павлица код Рашке а затим 1914. прелази у село Дивљана код Беле Паланке. Исте године одлази у Први светски рат. По повлачењу српске војске, болничка чета у којој је служио је расформирана и поднаредник Јован Аранђеловић са четрдесет храбрих бораца прелази Албанију. Током повлачења преузима задатак да са својом четом штити српску војску у брдима изнад Љеша. Читава чета стиже на острво Видо где преузимају бригу о тешким рањеницима и болесницима од тифуса. Јануара 1916. године прелази на острво Крф а 1918. је учествовао у пробоју Солунског фронта. после рата руководи инвентаром читаве Моравске војне болнице. Чим је демобилисан јануара 1919. године постављен је за учитеља у селима Вета и Топоница. Следеће године се жени и бива рукоположен за свештеника шпајске парохије. Убрзо се сели у Црвену Реку али остаје шпајски парох.

Црвена Река бива поново пуста после ослобођења 1877. године а Cрби се враћају у већем броју тек после проласка железничке пруге и изградње железничке станице 1888. године. Приликом пописа становништва 1890. године забележено је да је насеље имало четири домаћинства са једанаест становника. Насеље је била типична друмска постаја на цариградском друму са механама и трговинама, веома фреквентна јер је била на саобраћајној спони истока и запада. Посао им је очигледно добро ишао јер је први стаклени прозор на територији данашње белопаланачке општине постављен на “Тасиној кафани“, једној од црвеноречких кафана, око 1850. године. По опису Ами Буа[1], путописца из Француске, 1836. године у Црвеној реци је било три механе. Средња од њих је била турска кафана која се налазила поред обале Црвене реке и састојала се од једне простране одаје на четири подијума са лежајима за путнике. Један муслиман је у кафани увек имао спремљену кафу за путнике, док се његов слуга старао за коње. Ако је за храну било потребно набавити и најмању ствар, то се наручивало у једној крчми домаћег становништва.

 

 

Традиционално пословни Јевреји отварају овде трговину мешовитом робом 1868. године. Исте године Цинцари преузимају две старе српске механе. Јевреји 1880. године добијају конкуренцију у виду новог српског дућана мешовитом робом у коме је била роба уобичајена за то време: гас, зејтин, дуван, шибице, со, шећер, као и пољопривредне алатке: српови, косе, гвоздене виле, џакови… Сем ханова и дућана ту је било и неколико зграда за становање скретничара и пружних чувара, јер је пруга у овом крају постављена већ 1888. године, а чаршијски живот почиње да се развија тек после 1910. године. Пре балканских ратова било је више малих зграда у којима су живели ситне занатлије, поткивачи, ковачи, колари, који су обрађивали и своја имања у даљим местима. По свршетку Првог светског рата изградили су веће магазе за смештај откупљених пољопривредних производа, пасуља, пшенице, кукуруза, огревних дрва, одакле су возовима отпремали робу железницом у веће градове. Људи тада граде веће куће за становање а материјал за изградњу узимају са рушевина черкеске џамије, која се налазила у дворишту данашње основне школе. Становништво живи од продаје сувопланинског дрвета за огрев и грађу, извоза стоке и “лиферовања“ креча. Поред остале робе продаје се и вино и ракија из Сићева, док је занатство било слабо развијено. Постојала је и јавна чесма коју су направили Черкези у махали Валожје, на чијем месту и данас тече пијаћа вода.

[1] А.Boué Recueil d’itineraire dans la Turqui d’Europe,T.J., Vienne 1854.