ШКОЛА У ШПАЈУ

ШКОЛА У ШПАЈУ

„Народ који мало даје на школе много више губи од злих људи и лопова.“ Милутин Гарашанин, министар унутрашњих дела Краљевине Србије

Школа у селу Шпај је почела да ради много пре ослобођења овог дела Србије од Турака. По књизи Тихомира Филиповића  „Шпај“, издате 2007. године, стогодишњица је обележена 1957. године, мада се говорило да је школа тада имала 95 година што у разматрање уводи и 1862. годину. Те године је изграђена и шпајска црква , што се види из записа изнад црквене порте, а пошто су школе осниване и радиле под утицајем цркве у то време година 1862. је вероватнија. Број разреда је постепено растао и 1869. је поред освештања цркве освештана и потпуна четвороразредна школа. На основу књиге „Народне школе у Пироту и округу пиротском до ослобођења 1878.“ коју је написао школски надзорник Владмир Николић сазнајемо да је школа у Шпају отворена у црквеној кући која се звала „ћелија“. Због тога се и данас простор испред школе назива „ћелије“. По сећању мештана наведених у поменутој књизи  назив ћелије потиче од соба за становање ученика који су долазили у школу из удаљенијих села.

Први учитељ у Шпају је био Војин Огњеновић из Моклишта и службовао је до 1871. године. Наследио га је његов ученик Јован Николић из Шпаја, који је радио до 1876. године када је почео први Српско – турски рат. Он је после ослобођења био народни посланик и учесник радикалске скупштине која је усвојила буржоаско -демократски Устав из 1888. године. До ослобођења 1878. учитељ је био Тоша Вељковић из Шпаја. Плата је Војину и Јовану износила  12 дуката у злату а Тоши 1000 гроша годишње, које му је давала црква. Учитеља Војина су хранили ђачки родитељи по реду на недељу дана, док су Јован и Тоша били мештани и није било потребе за тим. За време учитеља Јована школа је патосана буковим даскама и направљене су боље клупе, познате као скамије, уместо простих клупа за седење. Скамије су у школи коришћене до њеног затварања 1961. године. Чистоћу су одржавали сами ученици, доносили воду и огрев. Дрва за огрев су довозили родитељи ђака и та пракса је трајала до затварања школе. Ученици су похађали школу и пре и после подне. Када је неки ученик имао потребу да изађе он је стао на одређено место и говорио: „Учитељу, молим да идем на двор.“ У почетку су школу похађала деца од 7 до 15 година а касније код Јована и Тоше од 7 до 12. Учили су из Буквара, Часловца и Псалтира, писали крижуљом по таблици и нарочито се код учитеља Јована поклањала пажња писању и рачуну. У школу се ишло од Митровдана до главних летњих радова. Нарочиту заслугу за отварање школе у згради црквене ћелије имали су мештани Милош Јовановић, Илија Николић и Ћирко Ђорђевић, који су највише бринули о раду школе, учитељу и његовој исхрани. Све књиге и школски прибор су набављани у Нишу и Пироту. Учитељи су посебну пажњу обраћали васпитању ученика, учили их да поштују и поздрављају старије . Сваке недеље и за празник су ишли у цркву и певали заједно.

Према извештају школског надзорника, у школској 1883/84. години шпајска школа је имала 59 ученика. У пиротском округу само су 4 школе имале више ђака: пиротска мушка школа 530, пиротска женска школа 194, белопаланачка школа 183 и суковска школа 62 ученика. Остале су биле или мање или непотпуне. Оцењивање је било строго па је по средњој оцени од 2,5 и проценту пролазности шпајска школа била на 14. месту у округу. Поред повећаног природног прираштаја, долазила су и деца из Вргудинца и Глоговца па је ускоро била потребна и већа школа. Нова школска зграда је изграђена 1924. године, којој је касније дограђена још једна учионица. Школа се сатојала од две простране учионице, ходника, учитељске канцеларије и стана са кухињом и подрумом у приземљу а три собе и предсобљем на спрату. Била је то зграда од камена и цигле са зидовима од 50 цм и патоситаним подовима, права лепотица по казивању мештана.

Између два рата па до краја школске 1944/45. године учитељи су били Вуча Миловановић па Божидар и Христина Милошевић. Када су Милошевићи премештени у Стрижевац код Бабушнице 1945. године испратили су их скоро сви мештани са сузама у очима и молбом да дођу опет, колико су се сродили током боравка и рада у Шпају. Од 1944/45. па до 1960/61. године када је школа престала са радом променило се 10 учитеља од којих су мештани нарочито запамтили Велимира Јеначковића, Будумира Бабовића и Рајка Живковића. Последњи учитељ у Шпају је био Градимир Ђорђевић, а после њега је зграда препуштена зубу времена и неодговорног друштва тако да се школе сада сећамо само по сликама. spaj skola spaj spaj crkvaspaj sada

Спала књига на четири слова

Ово је списак сеоских школа које су чиниле основну школу основану 17. августа 1957. године решењем Народног одбора општине Бела Паланка.

бр. школа – село почетак рада – вођења евиденције престанак рада поновно отварање престанак рада
1. Вета

1920.

1990.

2006.

2010.

2. Врандол

1951.

3. Глоговац

1935.

1963.

4. Градиште

1929.

1966.

2005.

2007.

5. Долац

1933.

1962.

6. Долац – насеље

1955.

7. Космовац

1946.

1997.

8. Крупац

1920.

1962.

1994.

2005.

9. Ланиште

1936.

1957.

10. Тамњаница

1920.

11. Топоница

1921.

1973.

12. Црвена Река

1926.

13. Црвени Брег

1939.

1961.

14. Црнче

1931.

1982.

15. Шпај

1919.

1962.

SWScan00020

50 година синдикалног организовања

Синдикално организовање у нашој школи има педесетогодишњу традицију. За то време више пута је мењан назив синдикалне организације али је увек имала исти циљ – унапређење услова рада и заштита радника од евентуалне самовоље послодавца. А као најчешћи вид стварања добрих међуљудских односа у колективу сво то време провлачи се заједничко путовање и дружење радника, како би стварали и више од професионалних веза. То је допринело да се наш колектив често сматрао као друга породица и као такав пружао подршку члановима у тешким временима, каква су и данас. Најмање се мисли на материјалну помоћ, која због броја чланова никад није могла бити велика али је била од срца, већ на моралну и емотивну солидарност као и на осећај заштите као члана велике групације која је спремна да увек устане у заштиту неоправдано угроженог појединца или групе и пружи правну помоћ уколико је потребна.

Остало је забележено на је 22. новембра 1962. године у просторијама наше школе одржана оснивачка скупштина Синдикалне подружнице учитеља, наставника и професора Основне школе ,,Моша Пијаде“ у Црвеној Реци. На тој скупштини донета је одлука да се и радници основне школе у Долцу укључе у активности подружнице и да се састанци одржавају двомесечно. Планирана је и екскурзија до неке ,,огледне“ школе као и да се изводе заједнички дани физичке културе и прославе школа у Црвеној Реци и Долцу. Тадашње радно председништво чинили су Јонић Светислав, Поповић Томислав и Ранчић Ђорђе, записничар и оверавачи су били Стојановић Миодраг и Карајовановић Надежда и Крстић Катарина, у кандидациону комисију су изабрани Панић Вукашин, Крстић Радисав и Цветковић Божидар. Учешће у дискусији узимали су Митић Драгољуб, Крстић Обрад, Карајовановић Мирослав, а за руководиоце учитељских група одређени су за Црвену Реку Стојановић Бранислава и за Долац Живковић Велимир.

На предлог председника синдикалне подружнице Добросава Јовановића, на седници управног одбора од 24. марта 1964. године оформљени су следећи активи како би се стручни рад побољшао:

  1. актив за српскохрватски и страни језик
  2. актив математичара, физичара и наставника општетехничког образовања
  3. учитељске групе и
  4. актив историчара и географа.

Прве године су биле забележене као године учења и слабе активности, тако да је 25. фебруара 1965. године на годишњој скупштини дошло до промене у саставу извршног и надзорног одбора. Од нових имена ту су били Ђорђевић Градимир и Милошевић Драгољуб у радном председништву, Ламбић Злата као оверач записника, Петровић Босанка и Ламбић Богдан у кандидационој комисији. Скупштини нису присуствовали чланови подружнице из Космовца и Топонице ,,због невремена“. После критика на стручни рад поднет је и први благајнички извештај:

ПРИХОДИ

РАСХОДИ

од синд. подр. СО БП 10000 провизије банци 1580
од чланарине (окт. 1963. – 31. дец. 1964.) 29932 за израду печата подружнице 1500
СВЕГА ПРИХОДИ:        39932 СВЕГА РАСХОДИ:                 3080
Салдо на дан 31. дец. 1964. год.                 36852 динара

Поред наведених, кандидати за одборе су били и : Спасић Ђорђе, Крстић Јаворка и Тошић Гордана. За председника синдикалне подружнице изабран је Добрисав Јовановић, за секретара Јаворка Крстић а за благајника Градимир Ђорђевић.

Забележено је да су наредних месеци одржана и прва стручна предавања: Јован Ранђеловић о еволуцији и учитељ Милутин Поповић о хроници нашег завичаја. Дискутовало се и о тада актуелним привредним реформама, расподели средстава из друштвеног фонда за школство, одлукама пленума ЦКСКЈ, бирани делегати за општинско синдикално веће, наручивању часописа… Састанцима су присуствовали и тадашњи посланички кандидат наше општине Вукашин Живковић, начелник савета за просвету и образовање Димитрије Вељковић… Посебно је драматичан био састанак одржан 29. фебруара 1968. године када су поред радника школе били присутни : Томислав Игњатовић, председник СО, Рајко Живковић, Секретар СО, Драги Лилић, начелник за опште послове и друштвену службу, Димитрије Вељковић, референт за образовање и културу, Радомир Костић, директор педагошког завода, Божа Милосављевић, секретар свих организација Савеза комуниста, и представници села. Тема је била обухват деце за основно школовање и реорганизација школске мреже. Затворене су школе у Шпају, Црвеном Брегу и Глоговцу и разматрано је да ли да се употреби материјал са дотрајалих зграда за одржавање осталих, да ли да се купи возило за превоз ђака или да станују, на шта су поједини додали да је станарина скупа али је већа опасност од саобраћајних несрећа, као и да се возило може отплатити и превозом људи у време наставе. Договорено је спајање школа у Црвеној реци и Долцу у једну организациону целину, а помињана је и изградња ученичког дома у Црвеној Реци. Врандолски ученици су остали у свом селу јер мост на Нишави није био поправљен. Председник oпштине је рекао да није могуће обезбедити школовање за сву децу и да ће ако буде расправе око спајања школа укинути школу, поделити отказе и расписати нове конкурсе!

Наредних година састанци нису били тако жучни као овај, Углавном се договарало о организовање прославе Дана жена, куповини поклона одлазећим директорима, који су углавном ишли на више руководеће и политичке функције, приређивању закуски за разне поводе и извођењу екскурзија за наставнике, углавном до Београда. Тако је 20. августа 1969. године закуска приређена представницима војне јединице која је изградила клозет у школском дворишту и довезла педесетак кубика шљунка за двориште. Тражено је да предузећа плате део средстава за школовање својих радника а општина за ,,сељаке“ који су похађали ,,вечерњу“ школу 1970. године. Одлазећем директору Славољубу Костићу синдикат је купио за поклон апарат за бријање у износу од 264 динара (марка није наведена) почетком 1971. године. Две године касније синдикат је донео одлуку о формирању фонда за стабилизацију привреде СО Бела Паланка, којом су сви радници требали да по један лични доходак уплате за зајам за стабилизацију привреде. Исте године је због одласка из радне организације учитељици Бранислави Стојановић поклоњен ручни сат у износу од 193,70 динара.  Наредне године синдикат организује такмичење у част 10. конгреса СКЈ и 7. конгреса СКС, а школа постаје ООУР. Синдикат је предлагао Покрет горана наше школе, учитеља Томислава Поповића , наставницу Дану Митић…  за првомајске награде. Крајем 1974. донета је одлука да се и други Радисаву Крстићу, дотадашњем директору, купи поклон у износу од 480 динара, није написано какав, и да се ,,рационално“ користи школски стан. На састанку од 5. марта 1975. поред договора о прослави Осмог марта договорено је да се Градимиру Попоовићу исплати 100 динара за набавку и превоз кромпира! Пошто ,,ми нисмо криви за слабу привреду у Белој Паланци“, по речима Миодрага Анђелковића, приступило се 1976. удруживањем у Самоуправну интересну заједницу, на заједничком састанку синдиката и радне заједнице наше школе. Уплаћује се и по 20 динара за пострадале у поплави у Лебану, а наредне године другу Велимиру Живковићу синдикат одваја 500-600 динара за поклон јер одлази на радно место у Ниш. Синдикални делегати у СИЗ-овима 1982. истичу слабу сарадњу јер се не даје ни динар за новоизграђену ђачку кухињу, а примећено је и обијање школских станова. Маја месеца те године подељене су и јубиларне награде за 20 година рада у колективу и по 5000 динара одлазећим пензионерима. Расте свест о значају осигурања радника и објеката, па се обезбеђују и противпожарни апарати.

Радисав Крстић, Јаворка Крстић, Момир Величковић, Оливера Филиповић, Синиша Манић воде синдикалну организацију током седамдесетих и осамдесетих година, а од деведесетих су ту Богдан Ламбић и Дејан Николић, који нас је прерано напустио. Славиша Тасић председава почетком двехиљадитих а затим је на челу Петар Ћирић који 2006. мења печат због промене имена школе у ,,Јован Аранђеловић“. Он је и последњи председник Самосталног синдиката јер запослени колективно прелазе 22. фебруара 2008. у ,,Независност“ а за повереника бирају Зорана Пешића. Сво то време поред прослава чланови брину и о оболелим колегама и члановима породица, повремено штрајкују и надају се повратку угледа нашег школства који је од распада заједничке државе и сталних криза жестоко пољуљан. Али то је друга прича…

Свим колегама честитамо пола века синдикалног организовања!

Химна школе

Једна смо од ретких школа која се може подичити сопственом химном.

 

 

 

Аутор музике и текста је наш наставник музичке кулуре Славиша Тасић.